Црквени великодостојник
Након дипломатске мисије у којој је издејствовао аутокефалност Српске цркве, Сава је морао да приступи њеном организовању. Тај задатак је ставио пред њега читав низ проблема црквене, правне и политичке природе. На повратку у Србију, Сава је прошао кроз Солун и Хиландар, где је провео извесно време у приопремама свега оног што му је било неопходно за организацију цркве. У Србију је коначно стигао крајем 1219. или почетком 1220. године. Вероватно већ у рано пролеће 1220. године започео је рукоположење епископа. Сава је Српску архиепископију организовао у десет епископија са седиштем у Жичи (која је била једанаеста епархија). Од ових епископија три су претходно биле под јурисдикцијом Охридске архиепископије (Призренска, Рашка и Липљанска), две (Стонска и Хумска) су се налазиле на приморју, док је пет њих обухватало унутрашњост српске државе. За седишта епископија бирани су најугледнији манастири на њиховој територији. Промене у црквеној организацији које је Сава извео нису одговарале охридском архиепископу Димитрију Хоматијану, између осталог и зато што је изгубио три епископије. Он је маја 1220. године преко скопског епископа Јована послао Сави писмо у коме оштро критикује његове поступке, аутокефалију Српске архиепископије, Савино посвећење за архиепископа, али пре свега неканонско смењивање епископа у Призрену и Расу. Ипак, овај сукоб није добио веће размере и временом се сам од себе угасио. Сматра се да је Хометијаново писмо било његова лична иницијатива и да није било у вези са политиком епирске државе која је у то време била у добрим односима са Србијом. Српску цркву су још за Савина живота признале друге православне цркве.
Сава је пажљиво бринуо о распореду епископија. Тако је један од задатака Хумске епископије био да представља брану према латинским дијецезама Дубровачке архиепископије док је Зетска епископија имала исту улогу према Барској архиепископији.
Велики значај Сава је придавао и организовању монашког живота. У Србији је и пре њега било манастира, али су се од Саве они почели организовати по светогорским узорима. Живот у манастирима је био организован с циљем да се досегне највиши ступањ изворног, источног монаштва. Киновијски (општежитељни) манастири добили су типик израђен према типику манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, а пустињачке келије биле су организоване према Карејском типику који је био Савино дело.
У Савном раду на организовању цркве није занемарено ни ниже, парохијско свештенство. У Српску цркву Сава је увео и установу протопопова, егзарха (опуномоћени изасланици) који су имали различита задужења (пре свега склапање бракова према хришћанским обичајима и искорењивање остатака паганства).
Ктиторска делатност
Ктиторска делатност Светог Саве којом је почео да се бави још као светогорски монах била је веома интензивна, да би свој врхунац доживела током Савиног рада на успостављању и организовању аутокефалне српске цркве.
Своју градитељску делатност започео је у Ватопеду. На Светој гори је Сава заједно са својим оцем, тада монахом Симеоном, даровао и велики број других манастира. Приликом обиласка Свете горе они су постали ктитори Ивирона, Велике Лавре и цркве у Кареји. Убрзо су Сава и Симеон отпочели рад на оснивању српског манастира на Светој гори. Заједно са великим жупаном, Стефаном Немањићем, обновили су потпуно запуштени манастир Хиландар. У подизању Хиландара Сава је имао веома значајну улогу. После Хиландара, Сава је постао ктитор још једне самосталне монашке установе, келије у Кареји. Током 1199. постао је ктитор још три светогорска манастира: Каракале, Ксиропотама и Филотеја. Ови манастири су толико страдали од разбојничких напада с краја 12. века да је то довело у питање њихов опстанак. Сава се побринуо за браство манастира Каракала, обновио је разорена здања и набавио је храну за манастир. У Ксиропотаму је подигао цркву и дао да се изради живопис. Манастир Филотеј је нарочито тешко страдао, па је Сава знатно допринео његовој обнови. У Цариграду је Сава даровао манастир Богородице Евергетиде где је сматран за ктитора, а у Солуну се за њега везује оснивање манастира Филокала.
Као ктитор у Србији, Сава је био активан између 1206. и 1216. или 1217, и после 1219. године. Под његовим руковoдством је живописана Богородичина црква у Студеници, а у околини Студенице, у селу Савову, Сава је основао тзв. Савине испоснице (Горње и Доње). Након Студенице уследило је подизање Дома Спасовог, односно манастира Жиче. Завршни радови, живопис и освећење обављени су након што се Сава као архиепископ вратио из Никеје. Тада је обновио и подигао низ цркава по Србији како би заокружио свој рад на успостављању аутокефалне цркве. По узору на Лавру Светог Саве Освећеног у Сиону подигао је цркву Светих апостола у Пећи. Учествовао је и у подизању Милешеве.
Сава је такође даровао бројне цркве и манастире у Палестини. Ту је основао и један нови манастир на Сиону у Јерусалиму који је требало да буде уточиште за српске ходочаснике. Главно ктиторско право, помињање у службама, Сава је стекао у још неколико цркава у Палестини: у витлејемској Цркви Христовог рођења, у Лазаревој цркви недалеко од Јерусалима и у тзв. Испосници Господњој, као и у александријској цркви приликом своје друге посете Блиском истоку.
Мотиви овако замашне ктиторске делатности су поред искрене побожности били и политичке природе. Међу главним циљевима били су учвршћивање српске државе и младе аутокефалне Српске архиепископије.
Законодавац
С правном проблематиком Сава се први пут морао упознати током свог краткотрајног боравка у Хумској области (1190/91). Током боравка на Светој гори његова законодавна делатност је била богата и разноврсна, јер је његову ктиторску активност у светогорским манастирима морала да прати и правна, с обзиром да је морао потписивати уговоре о куповини имања и слично. Оснивање манастира Хиландара пратио је велики број различитих правних аката међу којима су били и Ктиторска повеља Симеона Немање и Хиландарски типик. Сматра се да је Сава доста учествовао у изради ктиторске повеље његовог оца.
Хиландарски типик представља унеколико прерађен превод типика манастира Богородице Евергетиде. Карејски типик настао је пре хиландарског. Могуће да је Сава у Карејској келији сам, или уз помоћ своје сабраће радио на изради Хиландарског типика. Хиландарским типиком пренет је у српски манастир на Светој гори начин монашког живота једног цариградског манастира, а касније ће он бити пренет и у Србију. С друге стране, Карејски типик по својој црквенорпавној садржини, по свом формулару и правној терминологији представља самостално законодавно и књижевно дело светог Саве.
У одредбама Карејског типика посебна пажња је била посвећена осигуравању незавинсности ове монашке установе, како од светогорског прота тако и од игумана Хиландара. Повезаност келије са манстиром утврђена је чињеноцом да је упражњено место настојатеља келије попуњавано монахом из хиландарског братства.
По повратку у Србију Сава је у Студеници израдио два правна акта — Студенички типик, и вероватно допуну Немањиној ктиторској повељи са одредбама о економској организацији манастира (касније познат као Закон светог Симеона и светога Саве). Током Савиног боравка у Солуну 1220. настала је Крмчија или Номоканон светог Саве. У питању је компилација састављена од разних канонских зборника (Синтагма канона у 50 наслова патријарха Јована Схоластика, Префотијевски номоканон у 14 наслова), превода одабраних коментара канониста 12. века, Аристина и Зонаре, као и превода Прохирона (Грађанског закона) цара Василија I Македонца. Номоканон светог Саве је јединствени црквено-правни зборник који је имао великог значаја у српској правној историји.
Организовање архиеписопије пратило је и издавање низа правних аката. Хрисовуља светог Саве и брата му Стефана била је документарна промулгација српске архиепископије и овај документ је познат само по кратком изводу у рукопису Синтагме Матије Властара из 1453. године. Формирање епископија и постављање епископа пратило је издавање одговарајућих аката али ниједан од њих није сачуван. Исто тако од великог броја различитих повеља сачувана је у аутентичном препису само једна, повеља манастиру Светог Николе на скадарском острву Врањини.
За развој српске средњовековне цркве изузетно је значајан Синодик православља који је Сава изнео у оквиру своје беседе одржане у Жичи. Синодик се састоји од два дела: у првом делу прихватају се све позитивно изложене одредбе донете на црквеним саборима, док се у другом делу осуђују елементи неких јеретичких учења (поједини научници претпостављају да је у питању богумилска јерес). У овом документу се види колико је Сава пажљиво настојао да избегне било какво богословско одступање од православног учења.
Књижевник
Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности. Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).
Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208).
Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.
Текст преузет са сајта: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava
Слике преузете са сајтова:
http://www.istorijskabiblioteka.com (Манастир Студеница, Свети Симеон)
https://sr.wikipedia.org (Карејски типик,)