top of page

Свети Сава у књижевности

У дугом периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како усмених тако и писаних у којима се као линост појављује свети Сава. Први текстови о светом Сави били су они којима је установљаван његов култ а међу њима су најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава Ђурића они су не само потпуношћу него и сугестивношћу излагања надмашили све касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавањуи практичног рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске властиразмере Савиног књижевног ликапостале су огромне. Додато му је својство борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је псотао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.

Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија, потом код Доментијана, а и у касније насталим делима изузетно је наглашена.

У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве, али углавном наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. О Сави су писали Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић и многи други.



СВЕТИ САВА И ЂАВО, Народна прича


Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!" а овај одговори: „Није ти за тим стало." — „Како си?" рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам." — „Куда хоћеш?" Упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало." — „Шта би радио?" рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака." Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати." А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити." Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. „Е," рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш." Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.

Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи." И тако буде. Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше. Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане. Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап. Надимаше се ђаво, да пукне од зла. Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу. Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!" Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.

Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда он нашег ортаклука нема ништа." И тако посаде виноград. Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли. Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?" А ђаво одговори: .„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба." Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра. Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?" А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!" Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли." А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!" па тако ишчезне. И више га никако нема тамо где чује да је поп.



САВИН МОНОЛОГ, Десанка Максимовић

Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка замахати црним огромним крилима, и браће моје кроз срца витешка страх ће минути. А ја ћу већ бити далеко од родних села, на домаку светогорских тихих манастира, клечаћу већ крај манастирског прага бела пун молитве и мира. И кад бекства синовљег стигну тужни гласи до властеле наше и кнежева, резаће већ свети оци моје власи; и душа под небом јутарњим као шева биће високо. А кад мати моја пружи убогом комад хлеба и помене у молитви име изгубљеног чеда, срце ће куцати моје испод свештеничког руха и спазићу где ме Христос право у очи гледа. Куцнуо је час светог завета. Никад више видети нећу мили очински кров, ни слушати благог мајчиног савета, ни с браћом младом кренути у лов. Никад више са ових кнежевских трпеза нећу чути звук купа и кондира, и одоре своје царске од златнога веза заувек скинућу. А кад манастирске прекорачим праге мирне, у осамљеничка кад ступим дворишта и удахнем мирис свете смирне, душа моја од живота више ништа неће тражити. Молићу се тада за спас српског рода, за родитеља својих благ и побожни крај, и да браћа моја кроз живот иду светла хода, као анђели кроз рај.


ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ, Матија Бећковић

Кад је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Свети Сава отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.













bottom of page