НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ ВЕЛИКИ СРПСКИ ПЕСНИК ЛАЗА КОСТИЋ. БИО ЈЕ НАЈЗАНИМЉИВИЈА И НАЈИСТАКНУТИЈА ПЕСНИЧКА ЛИЧНОСТ ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 19. ВЕКА У СРБИЈИ.
Живот Лазе Костића
Лаза Костић је рођен 1841. године у Ковиљу (Војводина), у богатој грађанској породици. Пошто је био материјално обезбеђен, могао је да се посвети читању и учењу, тако да је за своје време био један од најобразованијих српских писаца. Основну школу је завршио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Унивезитету у Пешти. Знао је грчки, латински, немачки, француски, енглески, руски и мађарски. На свим тим језицима је читао, са неких преводио, а на немачком, француском и латинском је и писао.
Књижевни рад
По времену у којем је живео и стварао, Костић је романтичар, али је многим својим остварењима претеча модернизма 20. века. Његова природа се потпуно одражава у његовим песмама. Био је поносан, самоуверен, оштрог ума, пркосан и отворен. Стално је одступао од свакодневног и уобичајеног.
Сам Лаза Костић је говорио да је основни принцип његове поезије укрштање супротности (тема, мотива, форми, песничких слика, ритмова, звукова). Увек је тражио нова изражајна средства, нове и несвакидашње песничке слике, богате метафоре…
На његово интелектуално образовање највећи утицај имала је хеленска књижевност: Хомер, Есхил, Хераклит и други. Када је имао само осамнаест година, почео је да преводи Шекспира на српски језик тако да је био и наш најзначајнији преводилац Шекспира у 19. веку. Хеленизам, Шекспир, српска народна поезија – то су три основна утицаја на Костићева дела.
Лаза Костић је, кажу, облачио бело одело пре него што би сео да пише јер је стваралачки чин морао бити свечан.
Писао је лирске и епске песме, драме, монографије... Најпознатија дела су му песме „Међу јавом и мед сном” и „Santa Maria della Salute” и драме „Максим Црнојевић“ и „Пера Сегединац“.
Прича о Лази и Ленки
Прича о Лази Костићу и Јелени – Ленки Дунђерски преточена је у најлепшу српску љубавну песму „Santa Maria della Salute “. Пуних четрнаест година овај велики песник ју је носио у себи, као резултат покајања и како пред крај свог живота више није могао да ћути, настала је песма.
Она се може разумети само ако се сагледа цела љубавна прича и друштвене прилике тог доба. Ленку Дунђерски, најмлађу ћерку његовог пријатеља и добротовора Лазара Дунђерског, Лаза Костић је упознао 1891. године. Очаран двадесетогодишњом Ленком, која је пленила лепотом, шармом и младошћу, тридесет година старији песник није могао да савлада емоције које су га обузеле, али као пријатељ породице Дунђерски и частан човек, дубоко је био свестан разлике у годинама и немогућности њихове везе.
Много година пре него што је упознала Лазу Костића, Ленка је слушала приче о њему и читала његову поезију са неким необјашњивим немиром који се претворио у безграничну, топлу љубав када га је упознала. Одбијала је многобројне просце надајући се да ће је Лаза ускоро запросити.
Разапет између моралног и емотивног, песник је покушао да пронађе начин који би заувек ставио тачку на њихову немогућу везу. Написао је писмо свом добром пријатељу, Николи Тесли о девојци изузетне лепоте, која испуњава све услове идеалне супруге великог научника. Лаза се надао да ће спојити ова два дивна бића и тиме решити ситуацију у којој се нашао. Међутим Тесла је био заинтересован само за науку, а Ленка је изјавила да би се удала само за некога као што је Лаза Костић.
Спас је покушао да пронађе бежећи у манастир Крушедол. Ни то му није успело. Како није могао да се ослободи емоција, он је у манастиру написао прву песму посвећену Ленки – „Госпођици Л.Д.” Да би побегао од своје велике љубави, песник је на предлог Ленкиног оца, одлучио да се ожени Јулијаном Паланачком.
Непуна два месеца касније, догодила се трагедија – Ленка је трагично преминула у Бечу. Кружиле су гласине да се убила, али како поузданих информација није било, њена смрт је остала тајна.
За овај трагичан догађај, Лаза је сазнао док је током брачног путовања боравио у Венецији. Обузет тугом какву није могао ни да замисли, отишао је у цркву Госпе од Спаса (Santa Maria della Salute) и већ тада почео да пише стихове најлепше опроштајне љубавне песме код нас. Лаза Костић је одсањао у тој песми цео свој живот пре ње, познанство са њом, њему мистериозну и трагичну смрт, живот после ње као и поновни сусрет са њом на оном свету.
Ленка није имала прилику да прочита песму која је настајала пуних 14 година у песнику, али је прочитала песму “Госпођици Л.Д” коју је песник приложио дворцу Дунђерски у њен споменар, мали, дрвени ковчег са ружама осликаним на поклопцу, који је нажалост нестао, а тиме и заувек однео са собом истину о овој вечној љубави.
О великој љубави Лазе и Ленке снимљен је и филм „Santa Maria della Salute “ који је тренутно на репертоарима свих биоскопа у Србији.
Лаза Костић је преминуо 26. новембра 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору.
Остаће запамћен као један од највећих умова српске књижевности.