Турци су пошли на Србију с великом војском, коју је предводио султан Мурат, а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб и Бајазид, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова. До судара је дошло на Видовдан 28. јуна 1389. године у близини Приштине. О борбеном поретку имамо само доцније вести које се не могу проверити савременим изворима, мада саме по себи изгледају доста вероватне. Центром турске војске, који се налазио свакако онде где је Муратово тулбе, заповедао је сам султан. Европске трупе налазиле су се на десном крилу под Бајазидом, азијске на левом под Јакубом.
Српску војску предводио је кнез Лазар. Он се са главнином своје војске налазио наспрам Мурата. Српско десно крило држао је Вук Бранковић (према Јакубу), а лево Влатко Вуковић са Босанцима (према Бајазиду). Сам ток битке мало је познат. У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“, то је по доцнијим вестима Милош Обилић , кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна, претварајући се да као пребеглица прелази на турску страну, убио султана Мурата. Бајазид је одмах енергично преузео султанску власт и команду у своје руке, наредио да се погуби и његов брат Јакуб и извојевао победу. Кнез Лазар је пао у турско ропство и погубљен је по Бајазидовом наређењу. Познато је и то да су неки босански великаши били заробљени и одведени у Малу Азију; за њих се тек после ангорске битке сазнало да су у животу. Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српско-босанску војску. Вук Бранковић је успео да се спасе. Косовска битка представља почетак пропасти српске државе.
Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао?
„Чим је“, каже Стојан Новаковић, „догађај мало уступио у прошлост, њега је обухватила поезија. Већ у XV веку, а може бити и раније, постале су песме у којима се певало чудно дело Милошево. Одмах се почело певати да је величина тога дела у томе што је Милош од некога своме господару оклеветан. Омиљени научник с двора деспота Стефана, Константин Филозоф, у биографији деспотовој, писаној 1431. дакле, само 42 године после Боја на Косову у положају да добро буде извештен, пише о Косовском боју: „Уста, наиме, кнез Лазар и пође на Турке. Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама. А беше неки веома одличан племић (Милош) којега су завидљивци били опали господару као да ће неверу учинити. И он, да би посведочио и верност и јунаштво, избере згодно време и залети се на самог великог начелника (турскога), начинивши се као да је бегунац. Пут му се отвори, а кад је био близу, залети се и сатера мач у тога самог охолог и страшног самодршца (султана). Ту и он сам падне од Турака. И у први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром, и победа се приви на њихову страну. Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“.
Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову.
Од XVI века па надаље развио се косовски еп с тим уметком о издаји. Издаја је, напослетку, коначно прионула уз име Вука Бранковића, незнано по каквим узроцима. И пошто је издаји повод била завист коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа, XVI је век, као нов додатак, утврдио ту завист и сукоб између Вука Бранковића и Милоша Обилића. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку тог сукоба и размирици двеју кћери Лазаревих, Вуковице и Милошевице. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје, и то лагано, и мало по мало.
Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову, јер у томе и јесте суштина косовске легенде. Као што је познато, у песмама косовског циклуса налазимо три узрока поразу: надмоћност турске војске, божја воља и издаја Вука Бранковића. Први узрок је јако наглашен у неколико песама, а нарочито у песмама „Бановић Страхиња“ и „Косанчић Иван уходи Турке“. Турска војска је кажу ове песме небројена:
„Сви ми да се у со прометнемо,
не би Турком ручка осолили“;
„да из неба плаха киша падне,
ниђе не би на земљицу пала,
већ на добре коње и јунаке“;
... „да ти имаш крила соколова,
пак да паднеш из неба ведрога,
перје меса не би изнијело“…
Таквим и сличним хиперболама описана је турска сила. Па ипак, пресудан узрок поразу није у томе. Да бог није тако хтео, да Вук није издао Лазара, турска бројност би била чинилац који не одлучује. То се најбоље види из песме „Пропаст царства српскога“. Лазар каже ова песма, може да бира борбу и победу (тј. земаљско царство) или пораз (тј. небеско царство). Лазар, у складу са својим светачким карактером, бира друго. Трећи узрок пораза, издаја, судећи према изворима, формирао се постепено.
Зашто је баш Вук Бранковић добио то срамно име – издајник, и зашто тек у XVI веку, питање је на које не умемо тачно да одговоримо. Било је различитих нагађања. Најчешће се признавала потпуна немоћ да се то питање реши. Па ипак, вреди нагласити неке околности због којих је народ могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову, а није погинуо у Косовском боју; влада његовог сина Ђурђа Бранковића, из разних разлога, била је изузетно тешка народу; и најзад, за време владавине Бранковића српска држава је коначно пропала.
Мећу свим личностима у прошлости, Вук је за то имао највише услова. Раја је у Косовском боју гледала почетак своје несреће. Своје муке у домаћој феудалној држави (пре Ђурђа Бранковића) она је већ, углавном, била заборавила; уосталом, те муке биле су неупоредиво мање него оне под Турцима. А на Косову су погинули и кнез Лазар и велики јунак Милош, и многи други, док је Вук остао жив. Он је владао на самом Косову и није погинуо! Та чињеница, после сто година, негде између XV и XVI века, кад је турска владавина већ постала тешка, могла је да буде сасвим довољна за приписивање издајства Вуку.... Вук је са својом војском био на Косову и борио се с Турцима верно помажући кнезу Лазаруа онда је пре завршетка битке с остацима своје војске напустио бојиште, кад је видио да је и онако већ све пропало. Осим тога треба знати да је Вук Бранковић после Косовског боја живео у непријатељству с кнегињом Милицом и с њеним синовима Стефаном и Вуком радећи им о злу као и они њему, а све зато јер је Вук Бранковић хтео после смрти кнеза Лазара да постане господар читаве земље којом је Лазар владао. То непријатељство могло је утврдити у народу мишљење о издаји Вуковој, тј. мислило се да то непријатељство потиче из издаје Вукове.
Тако је кроз болне звуке гусала и као нож оштре и звонке десетерце одјекивао кроз кнежеву клетву неумољиви поклич отаџбине:
„Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошô на бој на Косово,
од руке му ништа не родило:
рујно вино, ни шеница бела!
Не имао пољског берићета,
ни у дому од срца порода!
Рђом капô док му је колена!"
Насупрот издајнику — то је такође једна од битних особина косовске епопеје — дата је јака слика хероја родољуба. Црте тога лика налазимо код Југовића, код Бановић Страхиње, код Срђе Злопоглеђе, код Мусића Стевана и, понајвише, код Милоша Обилића.
Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда. Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом. Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином, и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере, патриотизам од издајства.
У Југовићима, како су представљени у песмама о самом Косовском боју нашло је узбудљив израз херојско помирење са смрћу у борби против непријатеља. Читајући песму „Цар Лазар и царица Милица“, човек не може да се отме утиску да је јутро поласка у бој било ведро, светло, пуно жубора. Поље око Крушевца било је покривено зеленом травом. На њој, на дрвећу, на кућама, на младим јуначким лицима дрхтала је јасна сунчана светлост. Сијали су калпаци и челенке, копља и сабље, лепршале се заставе. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. Љуба је испраћала војника, сестра брата, мајка сина. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата. И девет пута поносне речи јуначке вере испуниле су град и поље:
„Иди, сестро, на бијелу кулу;
а ја ти се не бих повратио…“
Не бити страшљивац, не бити издајник, не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином, то је била једина мисао, једино осећање. С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово. А тада, како је Филиповић насликао сложну браћу, „девет белих повише се пера, девет тешких копља коштуница спустише се“. На замагљено поље слетала је смрт и само она је могла да растави верну браћу. Тако Милутин и извештава Милицу:
„Погибе ти осам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде —
докле гође један тецијаше.
Још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија,
још разгони Турке на буљуке...”
И човек не може да се отме утиску да је народни певач — у XVI, и у XVII, и у XVIII, и у XIX веку, кад год је изговарао стихове: „крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке“ увек видео живог Бошка, његову пламену заставу и његову неуморну руку и сабљу.
Бановић Страхиња је онај јунак коме је турски дервиш упутио ласкаве речи:
„Твоме ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе гођ дођеш води.“
Он је био први наш човек коме су Турци учинили неправду и који је осетио горчину издаје. Али није клонуо. Пре боја, остављен од пријатеља, напуштен чак и од своје жене, сам у непрегледној турској војсци, он је нашао у себи довољно снаге да савлада грдосију Влах-Алију и да опрости неверној љуби. А у боју он је био онај „добар јунак“ „што једанпут бритком сабљом мане, бритком сабљом и десницом руком, пак двадесет одсијече глава“. Тако је могла да коси само сабља коју су у вековима ропства, у осветничкој жудњи, стезале хиљаде руку сиротиње раје.
Срђа Злопоглећа је такође „добар јунак“ „што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу тура“. Он је срдит и злих погледа. На родну земљу навалиле су многе штеточине и наљутиле га. Он поступа као добар домаћин који се одупире поплави, гусеницама, скакавцима. Он би да их све истреби, да их потпуно уништи, да сваку клицу затре. Пажљиво, истрајно, одмереним покретима, као да будаком крчи трње, он набија на копље не по једнога, него два и два освајача и баца их у реку — нека вода однесе нечистоћу и заразу. Он је кроз векове загревао рају и звао је на подвиге.
Мусић Стеван је јунак који је касно стигао на Косово. Бојао се кнежеве клетве, спремао се, журио, и опет задоцнио. Његова љуба, која је видела „зао санак“, покушала је да га задржи, али он се није бојао смрти; његова једина мисао је била да погине на време, у прави час, заједно са осталом браћом.
Низ херојских косовских ликова снажно завршавају Мајка Југовића и Косовка Девојка: херојска мајка „тврдога срца“, која умире без сузе у оку, и јуначка вереница, која преврће по крви јунаке и залаже их хлебом и запаја вином.
Из књиге „Косовски бој у српској књижевности“, Војислава Ђурића, прилагођено