На данашњи дан 1898. године, у Рабровици код Ваљева, рођена је велика српска књижевница Десанка Максимовић. Одмах после њеног рођења, отац Михајло, који је радио као учитељ, добио је премештај и породица се преселила у Бранковину. Уместо класичне биографије, коју можете прочитати на многим сајтовима, навешћу вам како је Десанка говорила о свом завичају и о Бранковини:
"Рођена сам 16. маја 1898. године. Како сам отворила очи, у једној од одаја сеоске рабровачке школе, зачула сам птице и ђаке. Кад су ме одатле, из Рабровице, однели, још као малу, у Бранковину, куда ми је отац, учитељ, био премештен, опет сам се нашла међу ђацима и међу птицама. И ту ми се по цео дан, под прозором, чуо ђачки жагор и врева сеница и врабаца, по цео дан су и ту детлићи слали један другом брзојаве са пропланка код школе на пропланакј крај порте. Понекад би све то заглушила јека звона старе бранковинске цркве крај које су сахрањени војводе и свештеници из првог устанка, Ненадовићи, а међу њима и њихов потомак, песник и путописац, Љубомир Ненадовић. Ту, уз цркву, су и гробови оца и дедова моје мајке, Петровића, који су се са Ненадовићима, још пре првог устанка, доселили у тај предео из Херцеговине. И ја Бранковину сматрам својим завичајем, јер не само да сам основну школу у њој учила, него сам велики део своје младости, све своје летње и зимске распусте, као студент, у њој провела, и јер је она завичај многих мојих песама."
Лепо је чути и њен глас и уживати у мудрим речима које изговара. Послушајте шта би Десанка поручила младим генерацијама: