Већ неко време седим за округлим столом скученог варошког кафића. Одавно је прошло дванаест, када је требало да дође. Још је нема, па ја поново, по ко зна који пут, прелиставам у себи списак питања која сам планирао да јој поставим. И док сам се преслишавао, угледах је како ми маше са друге стране стакла. Била је познати српски писац, која је, на моју велику срећу, била баш из исте вароши у којој сам тада радио за локалне новине. Она је била главна вест у том месту, не само због књига које је написала, већ и због тога што је дуго живела у иностранству, а сада се поново вратила у Србију. Био сам пресрећан што сам баш ја добио прилику да са њом поразговарам и од тог усхићења заборавио сам потпуно свој списак питања. На срећу, разговор је кренуо много лакше него што сам очекивао.
„Како је лепо поново бити ту!“, започе она са одушевљењем своју причу. Нисам хтео да је прекидам, само сам слушао и писао.
„Видиш ли онај сто тамо у углу? Ту сам често седела са мојом најбољом другарицом, пиле смо чај, јеле колаче. Ово је некада била посластичарница, знаш? Ту су долазили млади људи, дружили смо се, причали. Сада тога више нема. Сећам се, овде смо се први пут договорили да за викенд одемо негде, онако, из чиста мира.
Пошто нисмо имали много пара, решили смо да одемо на Златибор, ипак нам је он најближи. Тада сам први пут ишла на Златибор. Био је почетак пролећа и било је баш пријатно време, нити превише хладно, ни превише топло. Сунце је било благо и миловало је лице и успоне којима се аутобус кретао. Само један део пута провели смо у аутобусу. Чим смо видели беличасте остатке снега на трави крај пута, одлучили смо да наставимо пешке. Чим смо изашли из аутобуса, мирис смоле обасјане сунцем помешан са мирисом земље и снега који се још увек топи, почео је да се шири ваздухом. Никада раније нисам осетила такав мирис и тако ми је пријао. А свуда око нас простирала се шума борова и јелки, сребрних и зелених и оних прекривених снегом, а под ногама су наизменично пуцкетале суве борове иглице и гранчице и шкрипао снег. На местима где су престајали борови под танким слојем снега провиривале су ситне висибабе и јагорчевине. Пролеће на Златибору било је једно од лепших у мом животу.
Док смо били млади, доста смо путовали. Штедели смо новац само да бисмо могли да посетимо што више лепих места у нашој земљи. Не сећам се кад је тачно било, али једном приликом посетили смо и Ђавољу варош. Низ чудно поређаних скулптура које је створила природа у мени су будиле дивљење и страх у исто време. То је једна од најчудеснијих ствари које сам икада видела. Свака линија има своју причу, сваки каменчић крије неку мистерију. И црвени поточић који смело кривуда кроз овај чудан град чува неку тајну стару хиљадама година. Пожелела сам да откријем ту тајну, али старе црвене стене нису ми дозвољавале да било шта сазнам. Морала сам то да оставим за неки други пут и нову посету.
А онда је свако од нас отишао на своју страну носећи са собом део љубави и сећања на пустоловине и пределе које смо заједно посетили. Отишла сам у оближњи већи град како бих пролашла своју срећу. То је отприлике неки период када сам почела да пишем. И тада се први пут сусрећем са богатом архитектуром и умећем наших предака. Задивиле су ме велелепне грађевине, раскошни украси. Пожелела сам да видим још. Тада сам почела да обилазим наше градове и упознајем се са различитим вештинама нашег народа. Знате ли само колико скривених лепих грађевина крију градови као што су Суботица, Нови Сад, Београд, Крагујевац, Ниш? Једном сам у Новом Саду залутала тражећи неку продавницу и онда стајала скоро сат времена испред неке старе зграде дивећи се свим прелепим детаљима и украсима. Лепоте ових градова могу се мерити са лепотама светских метропола. Била сам очарана. А онда сам непланирано посетила манастир Раваницу.
Знала сам да се ту налазе мошти кнеза Лазара и знала сам колико је тај манастир значајан за нашу културу, али нисам очекивала да ће толико утицати на мене. Када сам се приближавала манастиру, осетила сам неку пријатну нервозу посматрајући сам разрушене бедеме, старе зидине које су се шириле око манастира. Колико су вешти морали бити ти људи који су пре око шестсто година направили овако нешто? Када сам прошла капију било је то као да сам приступила неком новом свету, другачијем од оног спољашњег, материјалног. Трава унутра је зеленија, цвеће које ту расте је руменије, нежније, лепше мирише. Са сваким кораком сам морала да застанем, да осетим спокој који ми то место пружа. Зашто раније нисам отишла тамо? Не знам ни сама. Годинама након посете Раваници покушавала сам да пронађем тај спокој, али нисам успевала, и зато сам јој се увек враћала, макар и у мислима, хиљадама километара далеко.
Манастире на Косову никад нисам посетила. Имала сам жељу, али никад ми се није указала прилика. Жеља и даље постоји, жеља да пронађем још негде исти мир који ми је пружила Раваница. Још увек чекам ту прилику. Надам се да ћу је дочекати.
Касније сам отишла за Америку. Двадесет година се нисам враћала. Сад кад сам дошла, много тога се променило. Па и ја сам се променила, више нисам лепа и млада као некад. Али, душа се није променила. У њој још увек тече Морава и спаја се са Дунавом, у њој још увек миришу борове смоле на јутарњем сунцу, у њој још увек поносно стоје Копаоник, Златибор, Фрушка гора и одолевају годинама и даљинама.“, завршила је она остављајући мене са жељом да што пре видим сва та прелепа места о којима ми је причала, а и многа друга, па да и ја са поносом кажем оно што је на крају додала: „Могу да одем било где, али ове планине, ове реке, спокојни цвркут птица, гласна звоњава црквених звона недељом ујутру, све ће то заувек остати у мом срцу“.
Рад је преузет са сајта http://www.sastavzapet.com/