На данашњи дан пре 125 година рођен је наш једини Нобеловац, велики Иво Андрић. Био је мајстор речи. Писао је песме, приповетке, романе и есеје. Његов наративни стил је јединствен - једноставан, миран и топао.
Андрића је изузетно интересовало људско стварање, посебно стварање у уметности. Мостови су за њега симбол веза међу људима, али су пре свега симболи трајања људског дела "јер не деле судбину пролазних ствари овога света". Мостови су и лепота која оплемењује и надахњује. Приповетка "Мост на Жепи" похвала је људском стваралаштву, али и химна лепоти, а прича "Аска и вук" похвала је уметности која смирује грубост и силу и "побеђује свако зло па и саму смрт". Бројне есеје Андрић је посветио писцима и сликарима: Његошу, Вуку Караџићу, Сими Матавуљу, Петру Кочићу, Гоји... О њима је писао са добрим познавањем материје и смислом за праве вредности.
"Не бих се могао сетити ниједног ма и кратког периода у животу без Његошевог стиха, без мисли о Његошу... Његош је највиши и нама најближи песнички израз свега што покреће човека у његовој борби за слободу, хлеб и просвећеност, у његовој тежњи да се ослободи проклетства робовања. Има у нама дрхтај једног тона који тачно одговара ритму Његошевог десетерца... Тако би, верујем, свако од нас могао казати с пуним правом да је Његош одувек присутан у нашем животу, цео Његош са својом величином коју понекад заборављамо или не примећујемо, али онако као што не примећујемо ваздух који удишемо и сунце које нас греје." (Иво Андрић, Вечна присутност Његошева)
Од 1921. до 1941. године радио је у дипломатској служби у Риму, Бриселу, Женеви, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду и Берлину. Добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части. Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: постављен је за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха - Адолфу Хитлеру.
У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „...Данас ми у првом реду службени, а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја...“ Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин. Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску и враћа се у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију. Живи повучено у Призренској улици, као подстанар. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Пише писмо Српској књижевној задрузи да за време док „народ пати и страда“ не објављује његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише своје романе (Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Госпођица) који ће бити објављени по завршетку рата.
"Никад не можеш бити толико глуп,
колико ја могу да будем глув.
Никад не можеш да будеш тако алав
колико ја могу да ти дам.
Никад не можеш толико да срушиш,
колико ја могу изнова да саградим.
И никад, али, ама баш никад,
не можеш да будеш толико зао,
колико ја могу да будем добар."
Андрић је до своје шездесет шесте године био нежења. Живео је сам по изнајмљеним становима и хотелским собама. Био је то његов избор: као да се бојао да ће га жена, брак и породица до те мере заокупити, да ће у томе односу изгубити себе као уметника који се даје само својој уметности. Међутим, читавих тридесет година био је заљубљен у Милицу Бабић, костимографкињу Народног позоришта у Београду. Чекање се исплатило и 1958. се оженио Милицом и коначно разумео да брак може бити и подручје нежне привржености, љубави и оданости. Био је с њом у браку све до њене смрти, а тих десет година од 1958. до 1968. били су, како је сам рекао, најлепше доба његовог живота. Мало је говорио о својим емоцијама, али је све описао у приповеци "Јелена, жена које нема".
"У мраку видим како ти очи сјају, а кад нам се лица дотакну и твој дах укрсти са мојим, ја осетим све године наше љубави сажете у један једини трен, и знам само да постојимо ти и ја, али претопљени на силној ватри наше дуге, тајне и тајанствене љубави, и помешани нераздвојно, заувек."
Нобелову награду за књижевност Иво Андрић је добио 1961. године „за епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“. Почетком децембра те године, Београд је испратио добитника Нобелове награде и његову жену у Стокхолм. “Време је било дивно, са мало магле која је бојила цео пејзаж руменом бојом”, забележила је у свом дневнику Милица Бабић. Међутим, са одмицањем ка северу облаци су се згушњавали, “ветар је носио авион, горе доле, као брод на великој бури”. Иако је писац несумњиво желео да се слављеничка атмосфера што пре стиша, како би се вратио свом уобичајеном дану, у Стокхолму је доживео највећи публицитет. Током петнаестодневног боравка у земљи на северу, Андрић је посетио многе установе, међу којима и Националну и Модерну галерију и присуствовао великом броју сусрета, разговора и свечаности од којих је најважнија церемонија уручења награде.
Десетог децембра лауреат из Југославије, о свему добро обавештен, ступио је на раскошну сцену, нашавши се пред седамсто званица Концерт-хола који је већ био и новогодишње украшен. У том полубајковитом амбијенту, тачно у 16.30, фанфаре су означиле долазак шведског суверена Густава Адолфа VI, краљице Луизе и чланова краљевске куће, који су се сместили у фотеље испред првог реда резервисаног за председника и чланове шведске владе. Одмах за краљевским паром и свитом, ушли су добитници за физику, хемију, медицину и књижевност – Хофштатер, Месбауер, Калвин, фон Бекеши и Андрић, које су с леве стране пратили шведски академици и чланови Нобеловог комитета. За њима су ушли ранији добитници и стари доајени науке и представници књижевне елите.
Др Естерлинг представио је добитника Нобелове награде за књижевност: „Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена”.
Андрић је потом примио повељу израђену за ту прилику, на којој су златотиском исписани подаци о лауреату и саставу Нобеловог комитета који је донео одлуку, као и сâм текст одлуке са образложењем, на шведском језику. Диплома је сачињена од пергамента кашираног на дасци пресвученој плавом кожом и састоји се из два дела. Писцу је уручена и златна медаља са Нобеловим ликом на аверсу, барељефом младића који под ловором записује певање муза на реверсу, на којем је и стих из шестог певања Вергилијеве Енеиде: „Како је слатко видети људски живот оплемењен проналасцима” као и Андрићево име. Лауреат је добио и новчани чек Скандинавске банке на 250.000 шведских круна (ту своту је уступио за унапређење библиотекарства у Босне и Херцеговине).
"Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек." (О причи и причању, Говор Иве Андрића приликом доделе Нобелове награде)